UČITE OD NAJBOLJIH
Danas sam htela da plačem. Pa sam odustala. Zašto? Zato što sam se setila da deca plaču samo kad imaju razloga. Zato što ih nešto boli, a mene ništa ne boli. Zato što im ne daju da se igraju, a meni niko ništa ne brani. Zato što su razbili koleno, a moje je čitavo.
Zato što su deca najpametnija na svetu i zato što ne plaču zbog imaginarnih stvari, već samo zbog konkretnih razloga. Ljuti ste, besni ste, tužni ste, malodušni ste. Koliko je konkretnih uzroka da se tako osećate? Da li ste se ikada zapitali zašto deca uvek plaču samo zbog konkretnih stvari a uvek se raduju zbog imaginarnih stvari? I zašto mi odrasli radimo upravo suprotno od toga. Mi se radujemo samo konkretnoj krpici, a sekiramo se zbog svih imaginarnih stvari koje nas okružuju.
A da spustimo malo loptu i da se nasmejemo suncu, vetru u kosi, kiši na prozoru... Da se nasmejemo onako, iz duše, kako to rade deca.
E,ali za to treba malo više posvećenosti. Iskrene posvećenosti. Počeli smo sve da radimo površno, da otaljavamo, da se ne unosimo, da nas je baš briga. Ni jedno dete ne radi ništa "tek onako". Zato se oni unose svom dušom, potpuno predano onome što rade iako ne razumeju to što rade i zato se i raduju imaginarnim stavarima, a kada im neko to "nama imaginarno" poruši, plaču zbog tog konkretnog rušilačkog čina.
A šta mi radimo? Upravo obrnuto. U nama nema posvećenosti, mi ne stvaramo, mi ne gradimo, mi nismo konstruktivni. Mi kupimo gotovo, radujemo se konkretnom, materijalnom, ali je ta radost prazna i to naša duša oseća i onda plačemo imaginarno. Da imaginarno, jer nam niko nije razrušio naše snove.Porušili smo sami nešto što nismo ni imali. Nešto što nismo ni stvorili.Nešto šo nismo ni sanjali, ni gradili,ni želeli, ni maštali.Porušili smo ono što nije ni postojalo, što smo novcem kupili a za šta smo u dubini duše znali da nam i ne treba. Plačemo zbog nečega što mi nismo ni stvorili, u čemu nismo ni učestvovali.
Pa, zašto mi onda plačemo?
Нема коментара:
Постави коментар