Tajanstveni čovek

Tajanstveni čovek - 1

Gomila računa bila je rasuta po stolu. Mlada žena je tupim pogledom zurila negde u daljinu. Ruke naslonjene na glavu gledala je besciljno kroz prozor. Mrak se uveliko spuštao i ono malo zgrada koje su se videle kroz prozor gubilo je svoje obrise i stapalo se najpre u sivkastu izmaglicu, a onda u sve tamnije obrise. Najzad i tih obrisa nestade, sve prekri mrak a žena je i dalje sedela ukočeno na stolici. Nije ni primetila da je svuda zavladao mrak.

"Marija, Marija jesi li tu?" - čulo se sa ulaznih vrata. I pre nego je shvatila da nju neko zove, jedna prilika je uletela u kuhinju. Šta radiš u mraku? Umorno je podigla pogled i pogledala u Jelenu. To je bila njena najbolja prijateljica. Najbolja? - pitala se. Zašto mi se sada nameće to pitanje?

Hajdemo napolje - rekla je Jelena. Da samo znaš kako je mračno, prst pred okom se ne vidi. Jelena je volela da sebi podiže adrenalin horor filmovima i temama koje u sebi nose dozu straha, za razliku od Marije koja se toga užasavala. Ponovo se pitala kako to da su njih dve prijateljice. Ništa zajedničko nisu imale. Možda ih je život naterao da budu prijateljice. Živele su u komšiluku. I jedna i druga su živele same, u tuđem gradu, bez rodbine. 

Čudan je bio njihov susret.

Ali o tome sutra.Već je uveliko noć i vreme je za spavanje. Inače  od sutrašnjeg posla ništa.

Ako želite da čujete kako su se Marija i Jelena upoznale i kakve veze njih dve imaju sa čudnim čovekom koji bez cilja luta mračnim ulicama, pridružite mi se i sutra.

Želim da ti ispričam jednu priču

Tiho se spušta suton

Želim da ti ispričam priču koju sam jednom davno čula od ... više nije ni važno od koga. Bilo je to davno, davno tako da ti to ništa ne bi značilo. Ni ja sama sada ne bih sa stoprocentnom sigurnošću tvrdila da sam priču zaista i čula...ili sam je izmislila...ili sanjala...Bilo kako bilo, priča nas vraća u jedno davno izgubljeno vreme. U vreme magije i čarobnog nadahnuća. U vreme ustreptalog iščekivanja i zanesene malaksalosti. U vreme kad živiš za trenutak ushićenja, za trenutak opijenosti, za trenutak sreće. U vreme kad kloneš od iznemoglosti, ali i dalje uporno kao mazga čekaš i čekaš i strepiš i nadaš se. Tvrdoglavo odbijaš da poveruješ da nije moguće, jer svi su ti rekli da jedna duša umre kad onaj koji čeka posumnja i odustane. A ti želiš da ta duša živi i zato čekaš i dalje...

Sve dok jednog trenutka ne sklopiš umorne oči, klecneš drhtavim kolenima a topao dah ti ne pomiluje lice. 

Jezivo hladno je bilo te noći. Veče se spustilo brže nego inače. Ulična rasveta još nije bila uključena pa je mrak bio još gušći. Svi su žurili svojim toplim domovima. Pognutih glava ljudi su prolazili jedni pored drugih ne osvrćući se. Poneki kratki pozdrav i brzo podignuti šešir, a onda zagrtanje šalom i brzim korakom dalje. Tužna, mračna i hladna je bila ta noć. Svi su žurili nekuda. Niko nije primećivao jednu bojažljivu priliku koja je lagano hodala trotoarom. Bez žurbe. Gologlav, raskopčanog kaputa, bez šala. Visok, suvonjav čovek hodao je bez ikakvog cilja. Nije se čak ni osvrtao. Ako mislite da je bio skitnica, varate se. Ako mislite da je bio zlikovac, i to se varate. Ako mislite da je ...ne, to je već previše. Zašto bi bio manijak. Zato što je noć te večeri bila hladnija nego inače. Zato što je dežurni dispečer zaboravio da uključi uličnu rasvetu. 

Vidite kako čovek svojom percepcijom može doći do potpuno pogrešnih zaključaka. Kako ga sugestivno navođenje pisca može usmeriti da razmišlja onako kako pisac želi. Tako je i u životu. Ako sami ne želite da vidite lepo, videćete ono što će drugi želeti da vi vidite.

Razmislite o tome.

A sada je već jako kasno i vreme je za spavanje. 

Ako želite da saznate ko je taj čovek, čitamo se sutra. 

UČITE OD NAJBOLJIH

UČITE OD NAJBOLJIH

Danas sam htela da plačem. Pa sam odustala. Zašto? Zato što sam se setila da deca plaču samo kad imaju razloga. Zato što ih nešto boli, a mene ništa ne boli. Zato što im ne daju da se igraju, a meni niko ništa ne brani. Zato što su razbili koleno, a moje je čitavo.

Zato što su deca najpametnija na svetu i zato što ne plaču zbog imaginarnih stvari, već samo zbog konkretnih razloga. Ljuti ste, besni ste, tužni ste, malodušni ste. Koliko je konkretnih uzroka da se tako osećate? Da li ste se ikada zapitali zašto deca uvek plaču samo zbog konkretnih stvari a uvek se raduju zbog imaginarnih stvari? I zašto mi odrasli radimo upravo suprotno od toga. Mi se radujemo samo konkretnoj krpici, a sekiramo se zbog svih imaginarnih stvari koje nas okružuju.

A da spustimo malo loptu i da se nasmejemo suncu, vetru u kosi, kiši na prozoru... Da se nasmejemo onako, iz duše, kako to rade deca. 

E,ali za to treba malo više posvećenosti.  Iskrene posvećenosti. Počeli smo sve da radimo površno, da otaljavamo, da se ne unosimo, da nas je baš briga. Ni jedno dete ne radi ništa "tek onako". Zato se oni unose svom dušom, potpuno predano onome što rade iako ne razumeju to što rade i zato se i raduju imaginarnim stavarima, a kada im neko to "nama imaginarno" poruši, plaču zbog tog konkretnog rušilačkog čina.

A šta mi radimo? Upravo obrnuto. U nama nema posvećenosti, mi ne stvaramo, mi ne gradimo, mi nismo konstruktivni. Mi kupimo gotovo, radujemo se konkretnom, materijalnom, ali je ta radost prazna i to naša duša oseća i onda plačemo imaginarno. Da imaginarno, jer nam niko nije razrušio naše snove.Porušili smo sami nešto što nismo ni imali. Nešto što nismo ni stvorili.Nešto šo nismo ni sanjali, ni gradili,ni želeli, ni maštali.Porušili smo ono što nije ni postojalo, što smo novcem kupili a za šta smo u dubini duše znali da nam i ne treba. Plačemo zbog nečega što mi nismo ni stvorili, u čemu nismo ni učestvovali.

Pa, zašto mi onda plačemo? 

  

МАЛИ РИТУАЛИ

Да ли сте размишљали о хаосу свуда око Вас? О метежу, безнађу, унезверености...

И сви некуда јуре, журе, као да ће ТО нешто стићи САМО ОД СЕБЕ. Или, као да га је неко изгубио па ако Ви пожурите наћи ћете га пре осталих.

Сви говоре да треба успорити, стати, ослушнути, бавити се малим стварима.

Али живот нису мале ствари. Никако нису. Бар не ако хоћете да овај живот који Вам је дат проживите онако како доликује.

Ја Вам тврдим – живот нису мале ствари. Али – јесу мали ритуали.

Највећи изум у човечанству је тај први, ВЕЛИКИ, корак. А колико малих ритуала га је пратило. И које одушевљење је настало када је после толико много покушаја, падања, плакања, бодрења - буји-паји - ЗАКОРАЧИО. После су то сви заборавили, јер „...срећа је лепа само док се чека, док од себе само наговештај да...“

И зато не јурите Велике ствари. Оне саме дођу. Ако се Ви потрудите, наравно. Оне су само последица Ваших настојања да у нечему успете, да нешто остварите, да нешто доживите. Зато су мали ритуали ЖИВОТ. Када остварите то чему сте тежили одушевљење спласне. Али то је и нормално. Награђени сте за све Ваше напоре, тежње, мучење. Живели сте за тај дан када ће се остварити Ваша замисао, када ће то што сте силно желели добити и материјалну потврду. А када се сви Ваши страхови, жеље, надања, тежње, очекивања... остваре – Ви сте стигли на циљ. Признајте да није награда била та која Вас је покретала. Већ жеља да победите. Та жеља је и победила. А колико зноја, труда, рада и одрицања је томе претходило. О томе се ни не размишља. Све то улази у животни стаж.

Зато главу горе. Поставите себи циљ и почните са МАЛИМ РИТУАЛИМА (који живот значе).

П.С. Ја полако испијам своју јутарњу кафу, будна сањам море и уживам у михољском лету

SEKIRACIJA

СЕКИРАЦИЈА

(недеља, 08. окт 2017, 10:15)
anonymous [нерегистровани]

пошаљи одговор

Bez sekiracije,

je nama uglavnom ravno naučnoj fantastici! Pogotovo poslednjih dvadesetak godina. Ali sadašnja situacija se "znatno" popravla - u ovakvom robovlasništvu ostalo je samo da brinemo šta danas pojesti i gde prespavati! Opušteno.

Пажњу ми је привукао овај коментар на текст Немојте се секирати – искуствена порука за дуг живот коју је објавио РТС.

Управо својим саркастичним коментаром читатељ је дао круцијални одговор на питање како живети живот. Управо део у којем каже „ostalo je samo da brinemo šta danas pojesti i gde prespavati! Opušteno.“ jе КЉУЧ за живот свакога од нас.

Наши мудри преци су увек говорили „полако, део по део.“ А ми би данас хтели све одједном. Да ли може човек на две столице, да ли може на два места, да ли може у две куће, у двоје кола ? Кад схватимо да је довољно да се у датом тренутку посветимо само једној и јединој ствари, потпуно, предано, без забушавања, резултат неће изостати. И ту нема места секирацији. Да ли је секирација рад? Да ли је секирација делатност? Да ли је секирација механизам?

Само посвећени рад даје резултат. И ту никада али никада нема места секирацији. Размислите – шта је секирација. Само Ваш искрен одговор решиће питање изузетно важно за Вас – да ли је потребно да се секирам?

DRUGA STRANA MEDALJE

Druga strana medalje

Zašto sam tužan? Zašto sam nesrećan? Zašto nemam para?-pitanja, pitanja, pitanja.
Zato što stalno gledate pogrešnu stranu medalje - je moj odgovor.

Okrenite medalju života i onda ćete se stalno pitati:
Zašto sam veseo? Zašto sam srećan? Zašto imam para?

Vidite, vrlo je jednostavno. Samo ste Vi zaboravili da život ima i lepšu stranu medalje, a ne samo onu koju Vi uporno forsirate.

Lako je to reći, reći ćete Vi.
Zašto? - pitam ja.

Da li se sećate kako ste se osećali pre godinu dana, pre tri meseca, pre samo nedelju dana? NE. Tvrdim da ne. Sva ta nervoza, haos, teskoba... Šta Vam je to dobra donelo? Sigurno ništa. I sada se toga ni ne sećate, ali ste zato tada živce pogubili. Jer, svejedno i ta tuga prođe, sve prođe, ali i život prođe. I zato ODMAH OKRENITE MEDALJU! Neka zasija kao sunce. Neka Vas obasja.

I zašto je teško da odmah, ali odmah promenite taj stav koji Vam ne odgovara. Ako ste tužni-nasmejte se. Ako ste nesrećni recite proći će. Ako ste ljuti pevajte. I odmah, ali odmah učinite nešto od toga. Da prođe. Ljubi da prođe. Zar ste to zaboravili? Ili ste sada odrasli pa Vam ne priliči. Priliči Vam i te kako. Kada boli, samo ljubav leči.

Dobro, znam da me čekate na ovom poslednjem. A šta sa parama?-pitaćete Vi. Njih ne možeš ODMAH da namakneš. Pa naravno da ne možeš. Ovo prednje je stvar duše i stvar karaktera, a novac je materijalna kategorija. Ali, tu tek nema nikakvog posla, to je tek najlakše uraditi. Ne verujete. Sumnjičavi ste. Verujte da je najlakše. Mnogo teže je sa dušom. Tu morate sebe da na nešto naterate. Da pesimističko stanje duše prevedete u optimističko. A za to treba mnogo, mnogo volje.

Ovde, kada je novac u pitanju ne treba ništa. Ama, baš ništa. Samo ne treba da radite ništa.
Čuvena poslovica kaže : "Nije bogat onaj koji zaradi, nego je bogat onaj koji uštedi!"
Zar nije najlakše? Samo treba sebe da disciplinujete da ne radite ništa, tj. DA NE TROŠITE! Pogotovu ne preko svojih mogućnosti i naročito ne na stvari koje Vam koliko već sutra neće trebati.
Verujte, od viška (čitaj smeća) i te kako boli glava.

                                                       

"Zato, nemoj da brigaš život se stara, dok bude ljudi biće i para."


  

DOBRO JUTRO

Neko je još pospan, neko je mamuran, neko pali prvu cigaretu, nekom nije ni do čega. Svi smo jutros različiti. Ali nas sve jutros povezuje ista misao : svi jednako želimo da budemo srećni.

Osvanuo je divan, divan dan. Onaj dan koji u sebi nosi samo najlepše vibracije. Onaj dan koji mami da se izađe u šetnju bez obzira koliko poslova ste danas sebi zacrtali da uradite.Onaj dan kada je geršno oglušiti se o tu lepotu i ostaviti ga samog. Jer on je jutros osvanuo za svakoga od nas pojedinačno. Kako i koliko će ko od njega uzeti, to je na svakome od nas. Ja se već radujem. I nije me briga što jutros nemam ni dinara u novčaniku. 

Pare nisu problem, para nema. I ko što neko reče u kultnom "Balkan-ekspresu" : "nemoj da brigaš, brigaš, brigaš, život se stara dok bude ljudi biće i para." I zato, i u to ime, nabacite svoj najlepši osmeh na lice i ušetajte u ovaj divan, sunčan dan.

Samo od Vas zavisi kako ćete posmatrati ovu sliku.
Želim Vam lep dan i da zakoračite -  naviše.

Cirkus kao način života

 

Kad nam je život postao cirkus? Da li se i Vi to pitate? Da li i Vi po sto puta dnevno sebi postavljate to jedno te isto pitanje? Da li ste i Vi umorni od vrteške koja se vrti, vrti, vrti...Već se i Vama vrti u glavi a ringišpil se i dalje okreće i nikako da stane. A da li ste se ikada zapitali : " Pa zašto ja život stalno posmatram tako tragično?" I šta je strašno što je život cirkus? Da li ste ikada zastali... i prisetili se najlepšeg perioda Vašeg života-detinjstva. Tada  ste jako voleli da idete u cirkus. Sva ta gužva, užurbanost, vika, dreka,smeh,jurnjava...Sve Vam je to bilo čarobno. Živeli ste za dane kada će u Vaš grad doći cirkus. Sa svim onim šarenim šatrama, životinjama,kamionima,ugaženim blatom od točkova i ljudskih nogu. I ništa Vam nije smetalo. Čak štaviše radovali ste se. Noćima niste spavali iščekujući dan kada će cirkus stići. Maštali o šećernim jabukama,svilenim bombonama,lulama. I najviše o predstavi. O strahu od velikih životinja, o strahu da se neki akrobata ne srtmekne sa trapeza. I tada se niste bojali svog straha. Priželjkivali ste ga sa nestrpljenjem.

A danas? Danas se plašite sopstvene senke. Gde je nestao onaj adrenalin? Gde se dela ona zanesenost imaginarnim strahom obavijenim izmaglicom nestvarnog. Možda u činjenici da je sve to bila samo iluzija, a da je ovo stvarni život. Život koji Vam uteruje strah u kosti. Strah od koga Vam se ledi krv u žilama i koče prsti. Strah od koga zanemite ali bukvalno. A sve je iluzija. Onda cirkuska, jer ste bili dete, a danas životna jer ste odrastao čovek. Sve je stvar percepcije. I želje da se živi život. 

Potrebna Vam je iluzija. To ste zaboravili. Negde usput u odrastanju ste je izgubili. Znam reći ćete lako je da fantaziraš, ali... Ali niste u pravu. Setite se da su Vam tu istu rečenicu ponavljali i kada su Vas vodili u cirkus. Baš tu istu rečenicu a Vi ste mislili :"lako je tebi da se ne plašiš, ti si veliki." Eto sada ste Vi odrasli i dalje se plašite. A možda je stvar u tome što ste ušli u životni cirkus i umesto da budete posmatrač koji će se iracionalno plašiti, Vi ste postali akter. 

Razmislite o tome. Kada ste kupovali kartu za cirkus, možda ste stali u pogrešan red. Proverite još jednom koju ste Vi to kartu kupili. Da se zabavljate ili da zabavljate?

A da razmislite da je ovo 21vek? Novi vek, nova era, novi milenijum. Kupite kartu i zakoračite. Ja već jesam, sa svim svojim strahovima, iščekivanjima, nadanjima. Možda će sutra već ovaj cirkus otići dalje. Ne bojte se. Uostalom, šta su ti iracionalni strahovi prema ČUDIMA koja se zovu ŽIVOT